Ovde možete pročitati priče nekih naših korisnika.

Sve vreme živim u strahu da će se saznati, zamišljam reakcije ljudi oko sebe.                                   

Doživela sam od „Tako ti i treba“ do „Svašta, nikome ne piše na čelu, svakome je moglo da se desi“. Ipak najbezbolnije je da se ćuti, ali tako stavljam sebe u izolaciju i guram dalje, kako mogu. Godinama živim u svoja četiri zida, lažem najbliže, bežim od problema kao da će nestati, ili samo se od sebe rešiti. Za mene je nezamislivo da ostvarim vezu sa nekim, ma koliko znali o virusu, jednostavno ne želim ni da razmišljam o tome, a ni da izazivam sudbinu. Eto!

 Nije mi lako sve ovo, ali i bojim se da će mi biti teže.Živim u potpunoj anonimnosti od kada mi je dijagnostifikovana ova bolest. Kada odem u dom zdravlja gledaju me kao čudovište, doktorka stavlja rukavice i masku da bi mi ispisala recept.Svi me obilaze u najširem luku! Ostave ne uvek kao poslednjeg pacijenta – čekam ceo dan u čekaonici! Bojim se da bilo sta progovorim, ko zna kako će me tek onda tretirati ?!

Strašno je biti u mojoj koži – ne smeš ništa da kažeš, nemaš svoj stav, ime... ti si samo i jedino HIV+!!

Zašto moramo biti drugačiji i skrivati se ?

 Pre tačno 10 godina saznala sam da sam HIV pozitivna.

Mislila sam tada da je sa mojim životom gotovo i da neću moći dalje... Ali „vreme leči svaku ranu“ – tako se kaže u našem narodu.

Prvo sam dobila otkaz na poslu – naravno niko neće zaposliti HIV+ osobu u zdravstvenoj ustanovi. Ipak danas opet radim, doduše u administraciji, ali barem radim, za razliku od onih HIV+ koji nemaju baš nikakve prihode.

Vremenom uz puno priče, suze, crtanje, pisanje, mail-ovi, odbijanja, došlo je sve na svoje mesto... U početku nisam smela da uđem u gradski autobus, mislila sam da mi na čelu piše... Danas sam prevazišla tu fazu

I danas se dogodi da uđem u dom zdravlja i da se ljudi prepadnu kada vide da u mojoj knjižici piše ta velika istina...

I tako dalje... ali ne može sve u životu biti sjajno. Živeti sa HIV-om nije lako, ali kao što vidite ja sam danas još živa i hrabro grabim napred!

 ... Mislim da ovo nema smisla – moja finansijska situacija nema rešenje – ovu zimu pod ovim uslovima, nema šanse da preživim!!! Umesto da nešto ide na bolje – nikog ništa ne interesuje!!! Saslušaju me i sa time je rešen slučaj!!! Sve se tu završi!!!

... Ne mogu ni kod Vas u NS da dodjem, već mesec i po dana nemam ni tu siću koju sam dobijao. Od socijalnog sam tražio pare da idem za Beograd – da mogu već jednom da započnem terapiju. Rekli su mi tamo da to nije njihova briga, nego zdravstva! Ja im na to kažem da je zdravstvo obezbedilo da dobijam skupe lekove džaba, ali da nemam para da idem do Beograda. Što kasnije počnem sa terapijom – kraće ću živeti. Na to direktorka i još jedna tamo što radi kažu: „Šta ćemo mi, svi mi moramo  umreti!!!“  Ja ih pitam: „Znači vas ne interesuje moj život?“  Odgovor: „Ne, to nije naša nadležnost ’  da vam produžavamo živt....“ Opet kaže: „Svakako ćemo svi umreti.“

Eto zato vam se nisam javljao – vidite sad u kakvim sam problemima!...