Socijalna zaštita je resurs društva koji stoji na raspolaganju ne samo svim državljanima Republike Srbije već i stranim državljanima i licima bez državljanstva (u skladu sa zakonom i međunarodnim ugovorima). Međutim, odmah na početku važno je naglasiti da uloga socijalne zaštite nije da rešava naše probleme. Socijalna zaštita je samo sredstvo koje stoji na raspolaganju osobama kada su najranjivije, ali one same moraju imati AKTIVNU ULOGU. Ukoliko sami korisnici nemaju aktivnu ulogu i ne preuzmu odgovornost za sebe onda vremenom njihovi kapaciteti sve više slabe, oni se pasiviziraju i drugi počinju da donose odluke umesto njih.

Zakon o socijalnoj zaštiti koji je usvojen 2011. godine je osnovni važeći dokument koji je definisao da se socijalna zaštita ostvaruje pružanjem socijalnih usluga, materijalnom podrškom i drugim aktivnostima koje predupređuju, umanjuju ili otklanjaju zavisnost pojedinaca i porodica od socijalnih službi. Drugim rečima, odgovor na prvi deo pitanja iz naslova kako socijalna zaštita može da pomogne je da je: socijalna zaštita tu da ojača pojedinca u situacijama kada on ne može sam da se izbori sa socijalnim i životnim teškoćama, ali nije tu da neko bude celog svog života korisnik socijalne zaštite.

Detaljnijim opisom u članu 41 Zakona o socijalnoj zaštiti navedeno je da je korisnik onaj kome je „njegovo blagostanje, bezbednost i produktivan život u društvu ugrožen rizicima usled starosti, invaliditeta, bolesti, porodičnih i drugih životnih okolnosti, a naročito:

1. ako ima telesne, intelektualne, senzorne ili mentalne teškoće ili teškoće u komunikaciji, i kada se, usled društvenih ili drugih prepreka, susreće s funkcionalnim ograničenjima u jednoj ili više oblasti života;
2. ako postoji opasnost da će postati žrtva ili ako jeste žrtva samozanemarivanja, zanemarivanja, zlostavljanja, eksploatacije i nasilja u porodici;
3. ako se suočava s teškoćama zbog poremećenih odnosa u porodici, zavisnosti od alkohola, droga ili drugih opojnih sredstava ili zbog drugih oblika društveno neprihvatljivog ponašanja i drugih uzroka;
4. ako je žrtva trgovine ljudima;
5. ako je strani državljanin i lice bez državljanstva u potrebi za socijalnom zaštitom;
6. ako ima potrebe za domskim smeštajem i druge potrebe za korišćenjem socijalne zaštite.“

Vidimo da Zakon o socijalnoj zaštiti prepoznaje da produktivan život osobe može biti ugrožen rizicima usled starosti, invaliditeta, bolesti i drugih okolnosti, ali Zakon o socijalnoj zaštiti ne izdvaja nijedan konkretan invaliditet ili bolest, čak se ne pominju ni hronične bolesti poput dijabetesa, hronične leukemije, hipertenzije, bronhijalne astme itd. U skladu sa tim ne pominju se ni ljudi koji žive sa HIV infekcijom kao posebno ugrožena grupa. Razlog zašto se konkretne bolesti ne pominju je činjenica da se socijalna zaštita ne bavi bolestima, već se bavi načinom kako osobe funkcionišu u svom socijalnom okruženju bez obzira na njihovo zdravstveno stanje. Tačnije, bavi se zdravstvenim temama samo u onim okolnostima kada je neophodno da osoba istovremeno dobija i zdravstvenu i socijalnu zaštitu (na primer: standardi socijalne zaštite su propisali da u domovima za stare uvek je mora biti angažovan i lekar i sl.).

Ljudima koji žive sa HIV infekcijom na raspolaganju stoje sve one socijalne usluge koje su organizovane u nekoj lokalnoj zajednici. Na primer, ukoliko neko ima problema u bračnom funkcionisanju može da se obrati bračnom savetovalištu po istoj proceduri kao i drugi korisnici sa bračnim problemima. Bračna i psihološka savetovališta najčešće funkcionišu u okviru Centara za socijalni rad, a savetovališta vezana za nasilje u porodici su često organizovana u okviru udruženja građana. Zatim, ukoliko je neko ostario i potrebna mu je pomoć negovateljica osoba može da angažuje službu pomoći u kući. Pomoć u kući je licencirana usluga koju pored državnih ustanova (gerontoloških centara i centara za socijalni rad) često pružaju i udruženja građana i privatni sektor. Ukoliko osoba koja živi sa HIV infekcijom ima materijalnih problema a ispunjava kriterijume propisane Zakonom o socijalnoj zaštiti može se obratiti nadležnom Centru za socijalni rad jer pravo na novčanu socijalnu pomoć pripada svakom pojedincu, odnosno porodici, koji svojim radom, prihodima od imovine ili iz drugih izvora ostvaruju prihod manji od iznosa novčane socijalne pomoći propisane zakonom.

Iako mogu da koriste sve usluge i prava koje postoje u lokalnoj zajednici, usluge iz grupe savetodavno-terapijskih i socijalno-edukativnih usluga su najznačajnije za ljude koji žive sa HIV infekcijom. Suočavanje sa saznanjem da osoba ima HIV podrazumeva da je potrebno osobi saopštiti puno novih informacija i pomoći joj da ih prihvati, kao i da napravi nov način organizacije svog života. U praksi se pokazalo da je izuzetno korisno u ulogu pomagača u okviru savetodavnog rada uključiti ljude koji žive sa HIV infekcijom, pre svega zato što oni pokazuju dobar primer da sa HIV infekcijom osoba može aktivno da živi i da bude uključena u sve društvene tokove. U krugovima pomagača se odomaćio naziv parnjačko savetovanje a odnosi se na pružanje podrške ljudima koji žive sa HIV infekcijom od strane drugih ljudi koji žive sa HIV infekcijom pri čemu ti pomagači imaju pozitivna iskustva, uključeni su u zajednicu, uspešno se leče i žele da podele iskustva sa drugim pacijentima. Uloga parnjačkih savetnika je od velikog značaja za prihvatanje saznanja o HIV inficiranosti, za pravilno razumevanje svih aspekata HIV statusa i za motivisanje za otpočinjanje i pridržavanje lečenja.

Na žalost, ono što važi za HIV savetovališta važi i za većinu drugih savetodavno-terapijskih i socijalno-edukativnih usluga, a to je da se one bore za održivost jer većinu njih pružaju udruženja građana ili asocijacije pacijenata, a najveći deo tih organizacija nema stalno finansiranje. Usluge koje imaju obezbeđenu održivost su one koje se odnose na porodicu (porodična savetovališta) i uglavnom funkcionišu u okviru centara za socijalni rad.

Analizirajući zakonsku regulativu kao i socijalne usluge koje se pružaju u lokalnim zajednicama vidimo da ne postoje specifičnosti koje se odnose samo na HIV a ne odnose se na druge hronične bolesti. U svim uslugama pacijentima se pomaže da prihvate hroničnu dijagnozu, da usvoje nove informacije, da se prilagode novoj organizaciji života, da se samoorganizuju itd. Međutim, postoji jedna specifičnost koja se odnosi samo na osobe koje žive sa HIV infekcijom a to je postojanje diskriminacije i socijalne osude koje u našem društvu još uvek prate ljude koji žive sa HIV infekcijom. I dok prema obolelima od hroničnih bolesti poput: dijabetesa, kancera, bronhijalne astme i sl. pokazujemo saosećanje, sažaljenje, želju da pomognemo i sl. ukoliko se prvi put nađemo ispred nekoga ko ima HIV doživećemo strah, ljutnju, povući ćemo se iz odnosa i sl. Na žalost, nije retko da osobe zbog svog HIV statusa izgube posao, u ustanovama imaju drugačiji tretman itd.

Upravo zbog prisutne diskriminacije izuzetno je važno da se ljudima koji žive sa HIV infekcijom u potpunosti garantuje diskrecija tokom korišćenja socijalnih usluga. U Zakon o socijalnoj zaštiti je uvedeno šest prava koja su garantovana korisnicima socijalne zaštite, a čak dva se odnose upravo na čuvanje ličnih podataka. Prvo je pravo na poverljivost podataka koje garantuje da korisnik ima pravo na poverljivost svih privatnih podataka iz dokumentacije koja se obrađuje za potrebe izveštaja uključujući i one koji se tiču njegove ličnosti, ponašanja i porodičnih okolnosti i načina korišćenja usluga socijalne zaštite. Od prava korisnika na poverljivost podataka može se odstupiti samo u slučajevima koji su predviđeni zakonom. Drugo je pravo na poštovanje privatnosti prilikom pružanja usluga socijalne zaštite. Bez obzira što su ta dva prava, na poverljivost i na privatnost, Zakonom o socijalnoj zaštiti garantovana svim korisnicima usluga, neophodno je o njima posebno voditi računa kada govorimo o uslugama koje koriste ljudi koji žive sa HIV infekcijom. Razlog za poseban oprez je to što kada se nečiji HIV status otkrije ta osoba može u svojoj okolini da doživi posledice koje su najčešće negativne, puno težeg i trajnijeg karaktera nego što bi bilo da je u pitanju neka druga hronična bolest koju ne prati diskriminacija u društvu. I to bi bio odgovor na drugi deo pitanja iz naslova: nije potrebno da postoje posebne socijalne usluge, ali je NEOPHODNO da postoji poseban oprez pružaoca usluga.

Izvori:

Zakon o socijalnoj zaštiti, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 24/2011

Tekst je nastao u okviru projekta “Unapredi svoje zdravlje” podržan od strane GlaxoSmithKline (GSK) sa predstavništvom u Republici Srbiji.