Stigma i diskriminacija u vezi s HIV-om su potencijalno najveće prepreke uspešnoj prevenciji širenja virusa i osiguravanju nege, podrške i lečenja osoba koje žive s HIV-om. Uzroci stigme i diskriminacije su najčešće nedostatak tačnih informacija i nerazumevanje bolesti, ali i mitovi i zablude o HIV/AIDS-u, njegovom postanku i prenosu, nivou strahova vezanih za seksualnost, te činjenica da još uvijek ne postoji lek koji bi HIV u potpunosti izbacio iz organizma. Značajan uzrok je i često nepotpuno i neadekvatno medijsko praćenje i izveštavanje o HIV/AIDS-u.

Stigma se uobičajeno definiše kao pojava koja značajno diskredituje i omalovažava pojedinca u očima drugih ljudi, ali njene posledice značajno deluju i na način na koji pojedinci doživljavaju sami sebe. Ukorenjena je duboko u sistem negativnih stavova prema određenim grupama, zajednicama i kulturama (npr. stigma prema seksualnosti, upotrebi droga ili prodaji seksualnih usluga…).

Stigma je razarajući osećaj na individualnom nivou, jer vodi ka osećajima srama, krivice i izolacije. Takođe, negativni stavovi dovode do toga da drugi ljudi svojim propustima ili delima uzrokuju i pojačavaju patnje stigmatizovanih pojedinaca, zalažući se za to da im se uskrate pojedine usluge, kao što su mogućnost lečenja ili školovanja. Takvi postupci predstavljaju diskriminaciju i vode kršenju ljudskih prava. Tako dolazi do začaranog kruga u životima osoba koje žive s HIV-om, stigma stvara društvenu nejednakost, a društvena nejednakost pojačava stigmu.

Diskriminacija nastaje kada se pojedinac zbog stvarne ili percipirane pripadnosti određenoj grupi ili kulturi stavlja u nejednak i nepovoljan položaj u odnosu na druge. Budući da stigmu gotovo uvijek prati diskriminacija, osobe s HIV/AIDS-om onemogućene su u ostvarivanju ljudskih prava i temeljnih sloboda koje proizlaze iz vrednosti ljudskog dostojanstva i jednakosti.

Stigma i diskriminacija prema licima koja žive sa HIV-om imaju uticaj na gubitak samopouzdanja ili pojavu straha od otkrivanja HIV statusa u javnosti. Prisustvo stigme i diskriminacije je usmereno i na čestu pojavu gubitka samopoštovanja.

Često reakcija zajednice na otkrivanja HIV statusa može biti izolacija (uključujući i porodičnu izolaciju) ili gubitak radnog odnosa, što znatno može uticati na kvalitet zdravlja i života lica koja žive sa HIV-om.

Klinička praksa pokazuje da su i zdravstveni radnici često skloni diskriminaciji osoba koje žive sa HIV-om, čak do granice da odbijaju da im pruže neophodne zdravstvene usluge i njegu. To je potpuno neprihvatljivo, jer se od zdravstvenih radnika najviše očekuje da uz svoje znanje i nediskriminativne stavove utiču na smanjenje negativnih stavova i kod opšte populacije.

Koje su posledice stigme i diskriminacije prema osobama koje žive s HIV-om?

Najteže posledice su prema samim osobama koje žive s HIV-om, nedostupnosti neophodnoj nezi i lečenju, ali i posebno podršci koju inače ugroženim i bolesnim pružaju rodbina, prijatelji i socijalna okolina. Kada neko oboli od bolesti koja nije stigmatizovana (npr. dijabetes, kancer…), socijalna okolina iskazuje empatiju i pruža podršku bolesniku. Ovakav vid podrške u potpunosti izostaje u slučaju osoba koje žive s HIV-om. Naprotiv – ideja da HIV status bude otkriven socijalnom okruženju izaziva najveći strah.

Dalje, važna posledica stigme i diskriminacije jeste i efikasnost preventivnih programa. Ljudi se zbog stigme plaše utvrđivanja HIV statusa. Ljudi se plaše otići na testiranje, najviše zbog reakcije njihove okoline na mogući pozitivni rezultat. Takođe, strah od stigmatizacije sprečava ljude da koriste kondome, najefikasnije preventivno sredstvo, plašeći se da bi mogli biti doživljeni kao promiskuitetni ili neko ko već ima neku od polno prenosivih bolesti.

Najveći problem u dijagnostikovanju HIV-a je osjećaj pojedinca da se to dešava onima koji su to svojim rizičnim ili nemoralnim ponašanjem zaslužili. Naime, ako osoba ne pripada stigmatizujućim grupama, za koje se smatra da su pod rizikom od infekcije HIV-om, to može da pojača mišljenje kod te osobe da ona sama nije pod rizikom, što dalje vodi rizičnom ponašanju. Bitno je napomenuti da ne postoje rizične grupe u striktnom smislu, nego radije rizična ponašanja!

HIV stigma i diskriminacija utiču na emocionalno blagostanje i mentalno zdravlje ljudi koji žive sa HIV-om. Ljudi koji žive sa HIV-om često internalizuju stigmu koju doživljavaju i počinju da razvijaju negativnu sliku o sebi. Oni se mogu plašiti da će biti diskriminisani ili ako im bude otkriven HIV status, da će biti osuđeni negativno zbog svog HIV statusa.

„Internalizovana stigma“ ili „Samostigma“ događa se kada osoba prihvati negativne ideje i stereotipe o ljudima koji žive sa HIV-om i počne da ih primenjuje na sebe. Samostigma kod osoba sa HIV-om može dovesti do osećaja srama, straha u otkrivanju svog HIV statusa, izolacije i očaja. Ova osećanja mogu sprečiti ljude da se testiraju i leče od HIV-a.

Šta uzrokuje HIV stigmu?

Stigma HIV-a utemeljena je u strahu od HIV-a. Mnoge naše ideje o HIV-u potiču od HIV slika koje su se prvi put pojavile početkom 1980-ih. Još uvek postoje pogrešna shvatanja o tome kako se HIV prenosi i šta znači živeti sa HIV-om danas.

I šta mi na kraju možemo učiniti?

Možemo se informisati se o HIV-u i AIDS-u, putevima transmisije, protokolima, možemo se truditi da upotrebljavamo pravilnu, nediskriminišuću i nestigmatizirajuću terminologiju. Možemo svi da razmislimo o svojim stavovima i predrasudama i da radimo na promeni onih koje škode drugima, možemo prestati osuđivati i pokušati da razumemo.

Problematična reč ili fraza	Željena reč ili fraza
SIDAŠ Pacijent sa HIV-om HIV pacijent	Osoba sa AIDS-om Osoba sa HIV-om Osoba koja živi sa HIV-om, HIV pozitivna osoba

Zašto: Izraz „pacijent“ podrazumeva stalno stanje bolesti koje može dovesti u zabludu i demoralisati. Izvan kliničkog konteksta, osoba nije pacijent.