Ukoliko ti je otkriven i saopšten HIV pozitivan status u nekom od Zavoda i Instituta za javno zdravlje sa teritorije Republike Srbije; trebalo bi potom da odete i javite se na Infektivnu kliniku. U zavisnosti od toga gde živite i kom region pripadate, možete se javiti jednoj od Infektivnih klinika u Novom Sadu, Beogradu, Nišu ili Kragujevcu, gde je dostupno lečenje HIV pozitivnih osoba i gde ćete otpočeti svoje lečenje.

Kad ste otpočeli sa svojim lečenjem i terapijom, verovatno Vam to neće biti dovoljno i umirujuće kako da nastavite svoj život sa HIV-om. Možda će vas mučiti neka od pitanja i nedoumica kao što su: kome i kako da saopštim svoj HIV pozitivni status, ko će me razumeti, da li smem imati seksualne odnose a da ne inficiram partnera/partnerku, kog režima ishrane da se pridržavam?....i mnoga druga pitanja!

U tom slučaju bilo bi dobro i uvek možete da se obratite nekoj od organizacija koje su u kontaktu i rade sa ljudima koji žive sa HIV-om, kako bi dobili neophodnu pomoć i podršku, i gde će Vam biti dostupna podrška Parnjačkog savetnika odnosno edukovane osobe po pitanju HIV-a, a koja je takođe HIV pozitivnog statusa.

Na ovaj način i kroz Parnjačko savetovanje se možete osnažiti, prebroditi nedoumice i pitanja sa kojima se suočavate, kako bi nastavili normalno da živite sa svojim HIV pozitivnim statusom.

Jedna od takvih organizacija je i Crvena linija u Novom Sadu, koja može da Vam pomogne u savladavanju teškoća nakon saznanja da ste HIV pozitivni.

Zato ne oklevaj - vodi brigu o sebi i svom zdravlju!

Čini mi se da je i stav drugih ljudi prema ljudima sa HIV-om često nepromenjen.

Kroz naš rad i podršku ljudima koji žive sa HIV-om, upoznali smo i čuli dosta priča i izazova ljudi koji žive sa HIV pozitivnim statusom.

Jedna takva osoba je i naš sugrađanin Milan.

On je jedan hrabar čovek, aktivista Crvene linije i neko ko veruje - da pomaganjem drugima možemo učiniti puno i za druge ljude a i za sebe.

KAKO SI REAGOVAO KAD SI SAZNAO DA SI HIV POZITIVAN?

Bio je to jedan tmuran zimski dan bio kad sam otišao u Higijenski zavod po rezultate testa na HIV.

Sećam se kao danas da je bilo, kad sam ušao u ordinaciju i kad mi je doktorka saopštila rezultat da sam HIV pozitivan- da sam u momentu ostao zamišljen, ukopan, sa suzama u očima.

Doktorka je pričala, ali ja je nisam dalje slušao, niti sam upijao informacije.

Kad sam izašao iz zgrade, bio sam dezorijentisan. Nisam znao na koju stranu da krenem ni šta da radim!

Kao da je vreme stalo, a ja ostao ukopan u mestu!

Stajao sam posred ulice i razmišljao o tome kako i gde sam mogao da se inficiram.

U glavi mi se vrzmalo samo jedno deprimirajuće pitanje:

Zašto se baš meni to desilo?

Bio je to veliki šok za mene. Nešto o čemu nikada nisam razmišljao da uopšte može da bude deo mog života – postalo je.

Tada kada sam saznao za svoj HIV status činilo mi se da je to kraj moga života. Otišao sam u stan, u svoju sobu, i neprestano sam plakao par dana, sa haotičnim mislima u glavi.

Nisam znao ama baš ništa o svom novom “drugaru” koji će biti moj saputnik ubuduće, do kraja života.

Nisam poznavao nikoga ko ima isti problem, nikoga kome bih mogao da se obratim.

Nije bilo ni adekvatnog lečenja i lekova tada u Srbiji. Ljudi su u to vreme morali da kupuju terapiju o svom trošku. Čuo sam tada da su neki čak prodavali svoje stanove i kuće kako bi kupili lekove.

Potpuno sam se povukao u sebe i sakrio sam se od svih.

Osećao sam sramotu i krivicu.

Kako sad saopštiti mojima sta mi se dešava?

Kako će reagovati? Možda će me odbaciti.

Nabavka lekova je zavisila od njih i njihove dobre volje, a ja nisam radio. Bio sam student sa, mogu reći, potpuno novim identitetom.

Ništa tada nisam znao o HIV-u. Bilo je teško doći do nekih konkretnijih informacija o tome, a kamoli upoznati osobu sa HIV-om i možda razmeniti neka iskustva.

A ja sam imao veliku želju da sa nekim to podelim i da čujem šta treba da radim i kako da nastavim dalje.

Sećam se da sam jednom prilikom razgovarao sa laborantkinjom iz Higijenskog zavoda i ona je spomenula kako zna još jednog momka sa HIV-om. Zamolio sam je da ga pita da li je zainteresovan za susret sa mnom, čisto da razmenimo iskustva, ali nažalost nije došlo do toga.

Živeo sam od danas do sutra i čekao da mi saopšte da za mene nema više nade i da je to kraj mog života.

A imao sam tek 24 godine!

O Bože, da li je ovo moguće?

Kako ću živeti sa HIV-om?

Prestao sam da studiram. Vratio sam se kući u malu učmalu sredinu za koju sam pouzdano znao da nije spremna da me prihvati ovakvog.

Zapravo nisam ni ja bio spreman da prihvatim da ponovo živim u toj sredini. Davno sam otišao iz nje i tek pri povratku sam shvatio da ja definitivno tamo neću moći živeti, naročito zbog osuđujućeg stava mojih najbližih. Oni mi jesu davali novac za skupe lekove koji su mi bili potrebni, ali nisam dobio ono najbitnije:

podršku i razumevanje bez kojih nijedan čovek ne može da živi.

I onda mi se javila jedna moja poznanica…

Ona je slučajno saznala za moj problem, a radila je upravo u organizaciji koja se bavila podrškom osobama koji žive sa HIV-om.

To je u svakom smislu bila šansa za otvaranje nove i bolje stranice mog života. Stranice u kojoj ću moći sa meni sličnim ljudima da podelim svoje iskustvo u za mene sigurnijem okruženju od onoga u kom sam do tada bio.

Tako je počelo novo razdoblje mog života u kome sam se sad osećao kao čovek koji nešto vredi i koji čak može i drugima pomoći.

Svaki novi dan - u meni je raslo novo samopouzdanje i neka nevidljiva snaga.

Sve više sam verovao da ja to mogu izneti na svojim plećima. Osećaj da sam pomogao bar jednom čoveku koji je u sličnoj situaciji kao ja, meni je davao novu snagu da istrajem.

U međuvremenu se i u Srbiji počelo sa kvalitetnim lečenjem, tako da više nisam morao sam kupovati lekove. Oni su sad o trošku države.

Polako, korak po korak, kockice staze mog novog života su bile poslagane u potpunosti.

Život je dobio pravi smisao.

O HIV-u više nisam razmišljao toliko, i nisam ga više doživljavao kao strano telo.

ZNAO SAM SAMO DA ĆE ON OSTATI MOJ DOŽIVOTNI SAPUTNIK, A DA SAM JA SPREMAN DA ŽIVIM SA TIM SAZNANJEM.

Shvatio sam zapravo i najbitniju poruku za mene i za druge u sličnoj situaciji:

Niko ne može nijednu borbu voditi sam i bez podrške ljudi iz najbližeg okruženja.

Oni koji su ti bliski po problemu su ti koji će te razumeti, koji će ti pomoći da se izboriš sa strahovima i problemima koji su sastavni deo svake borbe.

Ja sam se izborio, jer sam svakoga dana mogao podeliti te probleme sa sebi sličnima.

Oni su mi davali snagu iznova i iznova, a nadam se da sam i ja pomogao njima.

Sa ove tačke gledišta, takvo iskustvo ne bih menjao ni za šta na svetu.

Nema veće sreće nego kada pobedite strahove u sebi i ojačate dovoljno da možete nastaviti dalje i da možete reći – “Hej, ja sam se izborio!.”

Ja danas živim jedan običan i normalan život. Zadovoljan sam sobom, ljudima koji me okružuju i srećan sam što mogu to svoje iskustvo podeliti sa drugima.

Ne valja kada čovek drži problem samo za sebe misleći da će sam izaći na kraj sa njim, pa se onda zatvori u sebe.

Uvek nas zaustavi strah! Mislimo da ako podelimo nešto sa nekim u poverenju – da ćemo imati osećaj niže vrednosti i da će nas neko drugačije gledati misleći: “Vidi ovog!”

Međutim, nije to baš uvek tako. Ne treba se stideti sebe.

Svi smo mi ravnopravni i slični po mnogim stvarima.

I svako ima neki problem.

Ja sam jači jer sam imao kome da se poverim. Imao sam prijatelje u svojoj blizini koji možda nisu puno toga znali o HIV-u, ali imali su dovoljno strpljenja da me saslušaju i da me prihvate onakvog kakav jesam.

Imam takođe i prijatelje iz Crvene linije sa istim problemom, koji imaju znanja i iskustva više od mene. Od njih sam svašta korisno naučio i osnažio se.

Najveća snaga i ispunjenje za mene je sad kad mogu i znam da sam pomogao nekom drugom sa istim problemom.

To je postala moja glavna misija!